PROFESOR MARINKOVIĆ, NAUČNIK U SVETSKIM OKVIRIMA


Prof. dr Slobodan Marinković je redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta „Kallos“ u Tuzli i Medicinskog fakulteta u Beogradu. Poreklom je iz siromašne porodice s petoro dece u okolini Smedereva. Nakon završetka studija medicine, odbranio je doktorsku disertaciju u 31. godini života, a zatim je obavio naučnu specijalizaciju na „Panum Institute“ u Kopenhagenu (Danska) i na „George Town University“ u Vašingtonu (SAD). Prijatelji u našim državama i inostranstvu poznaju ga pod nadimkom Moca, nastalog u gimnaziji skraćivanjem imena Mocart zbog njegovog sviranja klavira. Osim 60 naučnih radova objavljenih u međunarodnim časopisima, dve svetske knjige i preko deset domaćih knjiga, profesor Marinković je gotovo dvadeset puta bio gostujući predavač na svetskim kongresima i univerzitetima u Japanu, Americi, Engleskoj, Švajcarskoj, Italiji i Turskoj.

U junu mesecu ove godine, profesor Marinković je učestvovao kao gostujući predavač na nekoliko međunarodnih medicinskih skupova. Najpre je održao predavanje u Londonu na Trećoj internacionalnoj konferenciji o kičmi i njenim poremećajima, pod nazivom „Malformacije kraniovertebralnog spoja.“ Zatim je na Svetskom kongresu neurologa i psihijatara u Tokiju predstavio svoj rad „Izuzetno retke malformacije hipofize i kičmene moždine.“ Na ovom kongresu je bio i „chairman“ (predsedavajući ) jedne sesije. Konačno, u Amsterdamu je učestvovao na dva međunarodna skupa. Najpre je održao predavanje „Duplikacija hipofize udružena sa kraniovertebranim anomalijama“ na Trećoj nternacionalnoj konferenciji endokrinologije i metaboličkih poremećaja. Potom je na Dvanaestoj konferenciji o abdominalnom imidžu i endoskopiji održao predavanje „Anatomske i patološke osnove endoskopije.“ U okviru ove konferencije bio je i član Organizacionog odbora.

Komentar

Najpre, na međunarodne medicinske skupove pozivaju se najeminentniji svetski stručnjaci u oblasti takve konferencije, simpozijuma ili kongresa. Drugo, veoma retko se događa da neko od naučnika bude pozvan istovremeno na dva, tri ili četiri internacionalna skupa. Najzad, za članove organizacionih odbora, kao i za predsedavajuće pojedinih sesija, postavljaju se samo oni naučnici koji su „the best of the best.“

Prema tome, sve ovo što se dešavalo u samo tri nedelje predstavlja veliko priznanje i izuzetnu čast – ne samo za profesora Marinkovića lično, već i za celokupnu nauku na našim prostorima.